dnevnik jedne domacice

   Moje redove je vec neko procitao i to ne bilo ko, vec dobri ljudi koji mi daju podrsku. Hvala vam na tome. Odmah sam se pohvalila svojoj sestri, koja je profesorka srpskog jezika. Ponudila se da mi prekontrolise sve napisano pre objave, tek da ne progutam neko slovo ili ne daj Boze pogrsno napisem neku rec. Neka hvala! Sigurno pimena kao ona nisam, ali bila sam dovoljno mudra da vec u samom nazivu bloga napisah  da sam domacica. Ako meni neko pocne da broji i greske u pisanju i fond reci sa kojm raspolazem, bice da se radi o osobi koja je " na kraj srca". Ja sam se za poslednje cetiri godine jedva nekoliko puta potpisla na nekom formularu ali zato bojanke, pesmarice, najlepse bajke ne ispustam iz ruku! Tu svakom izlazim na crtu! Ok, dosta citam, cesto skoknem do pozorista i bioskoma ali o tome cu neki drugi put pisati. Tek u vidu preporuka. Pa, mozda nam se ukusi poklope.

Citam komentare i slatko se nasmejah " muskoj domacici", to mi je nekako zazvucalo slatko, iskreno i tako poznato. Sinisin blog cu tek procitati, mada me njegove reci vezano za posao, podsetise na jednu prezentaciju od pre nekih nedelju dana. Dobila sam poziv da prisustvujem tom dogadjaju, u hotelu Interkontinental a rec je o proizvodima zdave ishrane a akcenat na proizvodima za mrsanje. Sve vreme se provlaci nekakva dobra zarada, zato i odoh. Jaoooo... 500 ljudi, svi cekamo u redu jer pre ulaza moramo da platimo 500 din i onda ti lupe pecat na ruku kao dokaz da smo ulaz platili. Ne, nisam ja neka smizla ali pecatiranje ne dolazi u obzir. Rekoh, da stave taj pecat na upitnik koji sam dobila ili ja ne ulazim unutra. Ko ce se mlatiti sa mnom, lupise pecat na papir i ja prodjoh. 

Vrlo brzo je prezentacija pocela, o tim proizvodima tada prvi put cuh, nekakvu glasnu muziku su pustali, govornici izlaze u trku, nasmejani, redjaju se njihove zivotne prica, svaka od prethodne bolja, pokazuju nam slike sa putovanja ( zaista ludi provodi), o visini bonusa da vam ne pricam, zarade impresivne ( videla sam svojim ocima te cekove), aplauzi pljuste, svako se svakom raduje, svi doterani, lepi, nasmejani, uspesni, srecni... GDE SAM TO DOSLA? STA JE OVO? KAKAV TRIP? KAKVA SEKTA? Neka me neko ustine, sigurno sanjam!!!

Hm, 6 sati je to trajalo. 6 sati su 100% drzali moju paznju. Neki su hvatali beleske, ja nisam. Sve sam zapamtila, upijala sam kao sundjer sve, bas sve. I ubedili su me. Ja im verujem. Verujem u pouzdanost i zdravlje njihovih prizvoda. Ne sumnjam u istinitost njihovim zivotnih prica. A zbog prvog utiska da je rec o nekakvom sektaskom lobiju ostah postidjena. Jer u ovoj zemlji je sve tako puklo, da kad ljudima ide dobro i tako su poletni, srecni, uspesni, pa kroz malu predstavu ti sve to prezentuju smatras da su oni prsli a ovi sumorni, nadrndani ljudi koje je sto muka stislo smatras normalnim. Jer te ljude gledam, ti ljudi su nasa svakodnevnica, za ovu grupu iz Intera sam verovala da postoje isto kao sto verujem da postoje vanzemaljci. Dakle, nikako... do tog dana. 

Moj muz bi trebao da smrsa, a svakako i neki proizvod za imunitet ce nam dobro doci. Uzecu licencu i kupiti te proizvode za nas. Baviti se tim necu. Kome to da prodajem? Prijateljima? Da, najbolje novac da zaradjujem na njima. Ako bude neko zeleo dobice ga po ceni po kojoj i ja uzimam. Neprijatno bi mi bilo da uradim drugacije. I opet se vracam na taj pusti posao. Da sam zaposlena, imala bih veci krug ljudi, uostalom nisam ja bas tako gadljiva na novac. Kolegama bih vec prodavala po kataloskim cenama. Ovako... ostaje mi samo da navijam za sve te ljude koji su usli u taj biznis.

Eh, da. Danas sam bila na Uscu, povodom Dana Vojske Srbije. I dobih dva puta slican letak od nekih momaka. Citam... zvuci primaljivo i tako poznato. Nasmejah se...